Lovački savez Srbije

Lov u umetnosti

© 2004 Lovački savez Srbije
Lovački savez Srbije
ul. Alekse Nenadovića br. 19-23/II
11000 Beograd
tel.: (011) 3442-467 
fax: (011) 3442-477

...
LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ
(1828-1910)

Poznato je da je Lav Nikolajevič, Grof Tolstoj bio strastveni lovac, tako da je u skoro svim romanima svoje ličnosti i čitaoce, vodio u interesantne lovove. Lav Nikolajevič Tolstoj, pored Dostojevskog, važi za najvećeg predstavnika ruskog realizma i jednog od velikana svetske literature. Rođen je 28.08.1828. godine u Jasnoj Poljani, u staroj aristokratskoj, grofovskoj porodici.Ostao je siroče u devetoj godini života, tako da ga je preuzela rođena tetka, koja se zauzela za njegovo vaspitanje i obrazovanje. Godine 1844. upisao se na Kazanski Univerzitet gde je na njega veliki uticaj izvršio fancuski pisac Žan-Žak Ruso (Jean - Jacques Rousseau). Univerzitet napušta 1847. godine bez diplome. Karijeru pisca započinje 1852. godine. Godine 1851. uključio se u rat prateći svog brata Nikolaja. Vojsku napušta 1855. godine i tada putuje po Evropi. Tolstojev brat umire 1860. godine od tuberkuloze i tom tragedijom Tolstoj biva duboko pogođen. Godine 1862. Tolstoj je oženio Sonju Andrejevnu Ber. Od tada piše svoja najznačajnija dela: ''Rat i mir'' od 1864. do 1869. god., a ''Anu Karenjinu'' završava 1877. Izjavio je da je oduvek želeo da napiše knjgu o modernom životu. Brak bi bio glavni problem, a preljuba zaplet radnje. Upravo to ostvario je u svom remek delu ''Ana Karenjina''. Anom je Tolstoj želeo prikazati svoju tamnu stranu. Koliko je bio ispred svog vremena, vidi se po tome što je osuđivao surovu eksploataciju ruskog kmetstva i parazitizam plemstva, tako da je sa svojim seljacima kmetovima kosio, obrađivao zemlju, za njihovu decu otvarao škole, lično učio kmetovsku decu i za njih pisao knjige. Zato su ga mrzeli i ogovarali, a mnogi iz redova plemstva bili su mu neprijatelji. Nezadovoljan vremenom i društvom u kome živi, stalno u sukobu sa svetom i ljudima iz neposredne okoline, godine 1910. ostavlja Jasnu Poljanu u nameri da pobegne od svega što ga je okruživalo. Međutim, na železničkoj stanici Astapovo, umire u staničnoj zgradi. Imao je više od osamdeset godina.
Mnogi čitaoci smatraju Tolstoja jednim od najvećih gospodara u oslikavanju psihološkog portreta književnog lika. Lav Tolstoj je bio čovek sa mnogo činova - vojnik, seoski plemić, pisac, učitelj, kritičar, lovac... Celog života bio je borac i plivao protiv struje i ma koliko mu to otežavalo život, danas se njegova dela smatraju pravim majstorskim ostvarenjima.
Njegova dela su: triologije Detinjstvo (1852), Dečaštvo (1854) i Mladost (1857); romani- Rat i mir (1863-1869), Ana Karenjna (1873 1877), Vaskrsenje (koje je radio punih deset godina); poznate su mu Sevastopoljske priče, istorijski roman Hadži Murat, dela Živi leš i Krajcerova sonata.


L. N. Tolstoj

 

Priče o lovu iz pera

 

Lava Nikolajeviča TOLSTOJA,
Odlomak iz romana "Ana Karenjina" (Anna Karenina, 1873 -1877)

... Sutradan, još dame ne behu ustale, a lovački ekipaži, čeze i taljige stajahu kraj ulaza. Laska, koja već od zore zna da će ići u lov, i sita se naskičala i naskakala, čučala je na čezama pored kočijaša i gledala uzbuđeno i s neodobravanjem u vrata na kojima se još nikako ne pojavljivahu lovci.
Prvi izađe Vasenjka Veslovski, u velikim novim čizmama koje su mu dopirale do belih butina, u zelenoj bluzi sa pripasanom novom fišeklijom, u kapici sa trakama, i sa novom engleskom puškom bez remnika i ručice. Laska mu pritrča, pozdravi ga, i skačući upita na svoj način da li će skoro i oni izići, ali ne dobivši od njega odgovora vrati se na svoje mesto očekivanja, ućuta se okrenuvši glavu ustranu i načuljivši jedno uvo. Naposletku, vrata se s treskom otvoriše, i izlete, vrteći se i preturajući se po vazduhu Krak, žućkasto-pegavi ptičar Stepana Arkadijeviča, a iziđe i sam Stepan Arkadijevič s puškom u ruci i cigaretom u ustima. "Šibe, šibe, Krak!" podvikivaše on umiljato psu koji se propinjaše, udaraše ga šapama po trbuhu i grudima, zakačinjući njima za lovačku torbu. Stepan Arkadijevič imao je na sebi opanke, obojke, otrcane pantalone i kratak kaput. Na glavi, ostaci nekakvog šešira, ali puška novog sistema kao igračka, a lovačka torba i fišeklija, iako pohabane, behu od najboljeg materijala.
Vasenjka Veslovski nije do sada razumevao pravi lovački kicošluk -biti u ritama, ali imati lovački pribor najboljeg kvaliteta. On je to razumeo sad, posmatrajući Stepana Arkadijeviča kako u takvim dronjcima blista svojom elegantnom, uhranjenom i veselom gospodskom figurom -i reši da se za idući lov neizostavno tako opremi...

Evo kako Tolstoj opisuje Ljevina, koji pred odlazak u lov još jednom od svoje mlade žene traži potvrdu da mu je oprostila jučerašnju glupost i njegovu radost i osećanje uzbuđenja pred lov:

...trebalo je još jednom dobiti potvrdu da se ne srdi na njega što odlazi na dva dana, i još je zamoliti da neizostavno pošalje ceduljicu sutra ujutro, po čoveku koji će pojahati do lovaca, da napiše makar dve reči, koliko da zna da je ona dobro. Kao i uvek, njoj je bilo teško da se za dva dana rastane s mužem, ali kad vide njegovu živahnu figuru koja je izgledala naročito velika i snažna u lovačkim čizmama i beloj bluzi, i nekakav nepojmljiv za nju sjaj lovačkog uzbuđenja, ona, zbog njegove radosti, zaboravi svoje ogorčenje, i veselo se oprosti s njim...
Ostavivši za sobom sve privredne i porodične brige, Ljevin je osećao sada tako veliku radost života i očekivanja, da mu se nije ni govorilo. Osim toga, osećao je u sebi ono usretsređeno uzbuđenje koje oseća svaki lovac kad se približava mestu lova. Ako ga je sad nešto moglo zanimati, to bi bila jedino pitanja da li će se naći štogod u Kolpenskom ritu, kako će se Laska pokazati u poređenju sa Krakom, i kakve će sreće on biti danas u lovu. Da se ne osramoti pred ovim novajlijom? Da Oblonski ne ulovi više od njega? -tako mu dolažaše na pamet...Oblonski je osećao to isto, i beše takođe nerazgovoran. Samo je Vasenjka Veslovski bez prestanka veselo razgovarao. Slušajući ga sad, Ljevinu beše zazorno sećati se kako je juče bio nepravičan prema njemu. Vasenjka je zaista bio krasan dečko, prost, dobrodušan i vrlo veseo. Da se Ljevin upoznao sa njim kao neženjen, oni bi se izvesno zbližili bili. Ljevinu je bio malo neprijatan njegov praznički odnos prema životu, i nekakva razuzdana elegancija. Kao da je prisvajao sebi visoku, nesumnjivu važnost, zato što je imao dugačke nokte, kapicu sa trakama, i ostalo; ali je sve to izgrađivala njegova dobrodušnost i uljudnost. On se sviđao Ljevinu svojim lepim vaspitanjem, odličnim izgovorom francuskog i engleskog jezika, i još time što je bio čovek njegovoga sveta. Vasenjki se neobično dopade stepski donski konj levo u logovu. Neprestano se ushićavao njime: "Kako je divno na stepskom konju jahati po stepi. A? Zar ne?" , govorio je on. Jahanje na stepskom konju, predstavljao je on sebi, mora biti, kao nešto divlje, poetično, i zapravo nejasno šta; ali njegova naivnost, spojena sa njegovom lepotom, ljupkim osmejkom i gracijom u pokretima, beše vrlo privlačna. Da li stoga što je Vasenjkina priroda bila simpatična Ljevinu, ili zato što se Ljevin starao, radi iskupljenja jučerašnjeg greha, da u njemu pronađe sve što je lepo, tek Ljevinu beše prijatno s njim...

Evo kako je Tolstoj opisao lov šljuke u ritu, na putu ka Gvozdjevu:


Dakle, kakva nam je maršruta? Ispričaj nam ponajlak -reče Stepan Arkadijevič.
- Plan je ovakav: Sad idemo do Gvozdjeva. U Gvozdjevu je s ove strane blato sa šljukama; a iza Gvozdjeva nastaju divni ritovi sa divljim patkama, a nađu se i šljuke. Sad je vrućina, i mi ćemo taman predveče (dvadeset vrsta) stići, i svršiti večernji lov; tu ćemo prenoćiti, pa sutra na velika blata.
- A zar usput nema ništa?
- Ima, ali bismo se zadržali, a i vrućina je. Ima dva divna mestašca, samo mučno da će se što naći. Ljevin je i sam hteo da svrati na ta mestašca, ali su ona bila blizu kuće, mogao ih je on sam uvek obići; a i mala su bila, trojica ne bi imali prostora da gađaju. Iz toga je krivo govorio kada je rekao da će tamo mučno čega biti. Došavši do malog blata, Ljevin htede da ga prođe, ali iskusno lovačko oko Stepana Arkadijeviča odmah oceni močvaru koja se videla s puta.
- Kako bi bilo da svratimo? -reče on pokazujući na rit.
- Molim vas i ja, Ljevine! Kako je divno! -poče moliti Vasenjka Veslovski, i Ljevin ne mogade ne pristati. Još nisu uspeli ni da stanu, a psi su već leteli ka blatu, prestižući jedan drugoga.
- Krak! Laska! ... Psi se vratiše
- Trojici će biti teskobno. Ja ću ostati ovde -reče Ljevin nadajući se da ništa neće naći, osim vivaka, koji se digoše ispred pasa i premećući se u letu žalosno plakahu nad ritom.
- Ah, ne! Hajdete Ljevine, hajdemo zajedno! -zvao je Veslovski.
- Zbilja je teskobno. Laska natrag! Laska! Neće vam trebati oba psa? Ljevin ostade kraj kola i sa zavišću posmatraše lovce. Lovci prođoše celo blato. Osim jednog prdavca, i vivaka, od kojih Vasenjka ubi jednoga, u ritu ne beše ničega.
- Eto vidite, nije da mi je bilo žao blata -reče Ljevin - Samo smo gubili vreme.
- Ipak je bilo prijatno. Jeste li videli? -govorio je Vasenjka Veslovski nevešto se penjući u kola s puškom i vivkom u rukama.
- Kako sam ga slavno ubio! Zar ne? Hoćemo li skoro stići na ono pravo? Konji odjednom trgoše, Ljevin udari glavom o cev nečije puške, i razleže se pucanj. Pucanj se upravo razlegao još pre, ali se Ljevinu učini onako. Stvar je bila u tome što je Vasenjka Veslovski, spuštajući oroze, pritisnuo jednu obaraču, a pri tome pridržavao drugi oroz. Metak je udario u zemlju ne povredivši nikoga. Stepan Arkadijevič zavrte glavom i podsmehnu se prekorno Veslovskom. A Ljevin nije imao smelosti da ga ukori. Pre svega, svaki ukor izgledao bi da je izazvan minulom opasnošću i čvorugom koja iskoči Ljevinu na čelu; a drugo, Veslovski je s početka bio tako naivno ogorčen, zatim se tako dobrodušno i zanosno smejao opštoj njihovoj preneraženosti, da se i sam Ljevin morao nasmejati. Kad su došli do drugog rita, koji je bio dosta veliki i morao oduzeti mnogo vremena, Ljevin ih nagovaraše da ne izlaze. Ali ga Veslovski i sada namoli. Kako je rit bio uzan, Ljevin, kao gostoljubiv domaćin, opet ostade pored kola. Čim krenuše, Krak pojuri ka čapurju. Vasenjka Veslovski potrča prvi za kerom. Stepan Arkadijevič još ne stiže ni da priđe, a izlete barska šljuka. Veslovski promaši, i šljuka prelete u nepokošenu livadu. Ovu šljuku ostaviše Veslovskom. Krak je opet pronađe i stade, Veslovski je ubi, i vrati se kolima.
- Sad idite vi, a ja ću ostati kod konja -reče on. Ljevina je već počela obuzimati lovačka zavist. On predade uzde Veslovskom i pođe u blato. Laska, koja već odavno žalosno skiči i žali se na nepravičnost, polete napred pravo ka sigurnim i Ljevinu poznatim žbunićima, u koje Krak još nije zalazio.
- Što je ne zadržiš? -viknu Stepan Arkadijevič. - Neće ih poplašiti -odgovori Ljevin radujući se Laski i hitajući za njom. Što se Laska bliže primicala poznatim žbunućima, sve je ozbiljnije tragala. Mala barska ptica samo joj za trenutak otrže pažnju. Laska načini jedan krug pred čapurjem, poče drugi, i odjednom uzdrhta i obamre.
- Idi, idi, Stivo! -viknu Ljevin osećajući kako mu srce poče jače kucati, i kako odjednom, kao da se nekakav zavrtanj odvrnuo, u njegovom napregnutom sluhu, svi zvuci, bez mere rastojanja, počeše u neredu ali jasno dopirati do njega. On je čuo korake Stepana Arkadijeviča i primao ih kao daleki konjski topot; čuo je krut zvuk otkinutog u korenu čapura na koji je zgazio, i primio taj zvuk kao let šljuke. Čuo je takođe pozadi, u blizini, nekakvo šljapkanje po vodi, o čemu nije mogao dati sebi računa. Birajući mesto gde će stati, on se polako primicao psu.
- Drži! Ispred kera iskoči šljuka, no ne barska već šumska. Ljevin opruži pušku, ali, dok je nišanio, ču istovremeno kako se onaj zvuk šljapkanja po vodi, pojačava, približuje se, i tome se sad pridruži i glas Veslovskog koji je nešto neobično glasno vikao. Ljevin vide da je nišanio pozadi šljuke, ali ipak opali. Uverivši se da je promašio, Ljevin se osvrte i vide da su konji s kolima bili u blatu, a ne na putu. Veslovski, želeći da vidi gađanje, skrenuo je ka blatu i zaglibio konje. "I koji ga đavo nosi!", reče u sebi Ljevin, vraćajući se zaglibljenim kolima.
- Zašto ste pošli? -reče mu suvo, i viknuvši kočijaša poče izvoditi konje. Ljevinu je bilo krivo i što su ga omeli u gađanju, i što su mu zaglibili konje; a najviše što pri isprezanju i izvođenju konja ne pomogoše ni njemu ni kočijašu, ni Stepan Arkadijevič ni Veslovski, jer ni jedan ni drugi, nije imao ni pojma o zaprezi. Ne odgovarajući Vasenjki ni reči na njegova uveravanja da je tu bilo sasvim suvo, Ljevin je ćutke radio sa kočijašem na isprezanju konja. Ali zatim, zagrejavši se radom i videvši kako Veslovski sa takvmom usrdnošću vuče kola za krilo, da ga je čak i odvalio, Ljevin prekori sebe što je pod utiskom jučerašnjeg osećanja bio odveć hladan prema Veslovskom, i postara se da naročitom ljubaznošću zagladi svoju hladnoću. Kad sve dovedoše u red i kola izvedoše na put, Ljevin naredi da se izvadi doručak...Bon apetit...Ovo će pile skliznuti do dna mojih čizama, izgovori francusku uzrečicu opet raspoloženi Vasenjka, dovršujuću drugo puile.
- E, sad su naše nevolje svršene; sad će sve ići srećno. Samo ja, kao krivac, moram sedeti na boku. Zar nije tako? A? Ne, ne, ja sam Avtomedon. I pazite samo kako ću vas lepo voziti! -odgovori, i ne puštaše uzde kad ga je Ljevin molio da to ostavi košijašu.
- Ne, treba da iskupim svoju krivicu, i vrlo mi je dobro na boku, - reče i potera. Ljevin se pomalo bojao da ne zamori konje, naročito levog alata, kojeg nije umeo da drži; ali se opet nehotice potčinjavao njegovoj veselosti, slušao romanse koje je Veslovski, sedeći na boku, celim putem pevao, ili pričao i podržavao kako treba na engleski način upravljati četvoropregom. I tako, posle doručka, u najlepšem raspoloženju, dođoše do Gvozdjevskog rita...

 

povratak na vrh strane

književnost
Lov, kao drevna ljudska veština, je doveo u žižu međusobni odnos čoveka i divlje prirode i osvojio trajno mesto u zbirci čovekovih umetničkih predstava, od Altamire do potonjih velikih majstora.
U
istoriji čovečanstva, mnoštvo je umetnika koji su svoj umetnički izraz zasnivali na podsticaju koji dolazi iz sveta prirode, od koje nas civilizacija kojoj pripadamo odvaja, lažnom superiornošću.

U
metnost i čovek -lovac, mogu se posmatrati kao dva vršnjaka koji su zajedno putovali kroz vreme. U toj korelaciji, umetnost je bila inspirisana svojim saputnikom, a zauzvrat je učvrstila lovčevu slavu, njegovo mesto u zajednici i vizuelno, rečju i melodijom, neprekidno uobličavala njegove emocije...